Економска улога железничке станице за Рудовце и околна села била је велика. Превоз робе железницом и њен утовар на рудовачкој железничкој станици, покренуо је производњу и промет више врста роба, која је одвожена и продавана у разним градовима и крајевима, и у друге државе. Становници Рудоваца и околних села продавали су произведену робу и тиме почели да обезбеђују боље услове за живот својих породица. Почели су да граде боље и савременије куће, људи су много брже обављали послове у другим местима и градовима, више нису ишли пешке у Аранђеловац, Лазаревац и друге градове, или се возили спорим запрежним колима. Превоз железницом је убрзао промет роба и обављање послова. Све је то утицало да се побољшају услови живота и стандард људи. Брже повезивање са другим економским центрима омогућило је становницима Рудоваца и других села да набављају биљу и савременију робу, алатке и уређаје за своја домаћинсгва. Пролазак железнице убрзао је дота дашњи спори ритам живота становништва.
Железничка пруга Ваљево Младеновац изграђена је 1908. године, дужине 101 км. Имала је станице и пристаништа. Станице су биле у Ваљеву, Лајковцу, Лазаревцу, Рудовцима, Даросави, Аранђеловцу и Младеновцу. Пристаништа су била у Дивцима, Млађеву, Петки, Зеокама, Буковику, Бањи, Копљарима и Грабовцу. Оганица у Рудовцима имала је 3 колсека и рампу за утовар и истовар робе.
Први долазак воза из Ваљева у Рудовце свечано је дочекан. На станици је била окупљена гомила света из Рудоваца и околних села и са цвећем је дочекала први воз, који је возио путнике у пуним вагонима. Било је весеље уз игру више кола и свирање, као на вашарима. Парна локомотива вукла је обично око 6 вагона, 3 путничка и 3 теретна. Поред путника који су путовали, железница је превозила и робу. Воз се звао „ћира".
На рудовачкој железничкој станици у прво време су утоварана дрва, која су на станицу довожена из Рудоваца, Трбушнице, Брајковца, Крушевице и из других села. Дрва је откупљивао трговац из Београда Миливоје Павловић, а метрио и чувао на станици Милосав Милутиновић из Рудоваца. Дрва су товарена у теретне вагоне и одвожена у Београд, Нови Сад и друге градове, затим коришћена за ложење у парних котловима у фабрикама, као и за погон млинова „ватрењача" са парним котловима.
На станици је вршен утовар шљунка и песка, који је вађен у Пештану и запрежним колима довлачен на станицу. Превожен је у разне градове као грађевински материјал. Сељаци су овај материјал продавали трговцу Павловићу који га је достављао својим наручиоцима. 
Суве и сирове шљиве је откупљивао Милорад Станисављевић из Рудоваца. Шљиве су довозили сељаци из седам села, која су иначе гравитирала рудовачкој станици: из Рудоваца, Крушевице, Трбушнице, Венчана, Пркосаве, Тулежа и Стрмова. Откуп шљива је такође обављан преко трговца Павловића, а одвожене су углавном у иностранство и у веће градске центре.
Пшеница и кукуруз су отеупљивани и утоваривани у затворене теретне вагоне, такође преко трговца Павловића, а превожени су у Београд и у иностранство. Сељаци, који су имали пшеницу и кукуруз за продају, из околних села су запрежним колима довозили жито на станицу, продавали трговцу и утоварали у вагоне.
Угаљ се на станицу, у прво време, довозио запрежним колима. Од 1927. до 1929. године угаљ је вађен у јами, у пределу Лазића поток, лопатама је товарен на запрежна кола и превожен на рудовачку станицу. године 1930. за превоз угља од рудника.